SEMINAR V.1
14. DECEMBAR 2003.
PRAVCI PRAKSE
UVOD
U brošuri o Radionicama sigurno ste pročitali moj tekstić kojim najavljujem ovaj seminar. Očigledno je da neću biti na visini najave. Morala sam nečim da vas namamim… Rekla sam da je zadatak analitičara da uveća moć delanja, i smanji moć ispaštanja…
„Moć delanja – moć trpljenja“. Ovi tako lepi izrazi nisu moji nego, ništa manje, Spinozini. Htela bih da ponekad provetrim analitički rečnik, a ovi su mi se izrazi učini adekvatnim da obuhvatnije izložim temu. Otrcano je to što se za označavanje patosa govori o „psihičkoj patnji“, ali reći ću vam zašto ne volim taj izraz koji, pošto isključuje telo, uprošćava. Ne bih želela da odmah i unapred presudim šta je to specifični patos podvrgnut nadležnosti psihoanalize. Ta formulacija, „uvećati moć delanja, smanjiti moć trpljenja“ dopada mi se utoliko više što su u njoj sažete dve ideje koje me zanimaju:
– ideja „moći“ u kojoj je naglasak stavljen na kvantitativni aspekt investiranja libida – frojdovski prevod – moći koja nas neposredno vodi važnosti afektivnih napona, i
– ideja akcije (neki bi rekli „realizacije želje“, ali to je nedovoljno) koja se suprotstavlja pasivnosti što je proizvodi patnja.
Moć delanja suprotstavlja se moći trpljenja. Ne vidim kako bi se popravila neka patnja koja ne prolazi kroz povećanu sposobnost delanja. Koju, naravno, razlikujemo od manijačke uznemirenosti! Ovo odmah postavlja pritanje vrednosti prelazaka na delanje (franc. passages à l’ acte), koji nisu uvek negativni. Tim povodom, jedan amerčki analitičar, Arnod Model (Arnod Modell), koji pripada novoj školi američke psihoanalize (da, da, i to postoji!) zvanoj inter-subjektivistička, priča kako mu je, kao i drugim analitičarima, bilo postavljeno pitanje merila po kojima se mogu prepoznati terapijski efekti neke analize. Posle mnogo okolišenja, stigli su do zaključka da se svako psihičko preuređenje neminovno prevodi promenom u ponašanju. Ne u smislu bihejviorista – pošto se intervencije analitičara ne odnose na ponašanje – nego se krijetrij promena postignutih analizom na kraju svodi na primećivanje promena u postupcima. Da li je to suviše američki za nas? Moram reći da se slažem s tom primedbom, malo uprošćavajućom uostalom, pod uslovom da je ne pojednostavljujem dalje. Toliko sam osoba i prijatelja videla da kažu: „Ah, promenio sam se s analizom, više nisam isti“… a ja nisam videla nikakvu promenu, naprotiv, videla sam kako se ponavljaju isti neurotični postupci, iste rigidnosti ili, na kraju, iste strepnje. Ta čuvena promena uvek je bila strogo imaginarna. Jer, čak i ako je promena po prirodi sasvim intimna i subjektivna – na primer da više ne budemo anksiozni, ili da smo izgubili neke inhibicije – to neizbežno vodi promeni u postupcima. Uostalom, kad je Frojd rekao da se „ozdravljenje“ putem analize sastoji u povraćaju sposobnosti za rad i sposobnosti za voljenje, valja konstatovati efekte jedne oslobođene energije koja je postala sposobna za nova investiranja. Prošle godine govorila sam o važnosti koju je za Frojda imalo to pitanje energije koja je ostala malo zaparložena. S druge strane, to su pitanje preuzele i upotrebljavale druge vrste terapije. Danas, na nesreću, treba ublažiti tu frojdovsku definiciju: poznajem mnogo ljudi koje je terapija zaista odvela do tačke o kojoj govori Frojd, a koji se nalaze u teskobi utoliko nepravednijoj što se, postavši sposobni za rad, nalaze pred nezaposlenošću i moraju da podnose socijalna poniženja nepoznata klasičnom analitičkom korpusu. Tumačiti tad te teškoće u smislu sekundarnih dobiti, kao što je bilo mogućno u Frojdovo vreme, danas je naprosto nepristojno. Sekundarne dobiti postoje, ali njih srećemo u drugim kontekstima, a ne na tržištu rada (u životu udvoje, u bolestima…). Alati specifični za analizu od male su koristi. Tad analitičaru ostaje najsmerniji i najefikasniji od svih instrumenata: ljudska solidarnost. Da li je ona neusaglasiva s analitičkim stavom? Neki tvrde da jeste tako i da bi pokazali da nisu neosetljivi za socijalnu bedu pridružuju jadikovki svoj glas: „Ah, pa šta to rade nadležni? Simbolični red hvata tutanj.“ To se pitanje danas postavlja još oštrije kad vidimo katastrofu na psihijatriji i u javnim bolnicama, ali time se ne sređuje sve, a naročito ne pitanje dokle analitičar sme da se meša a da ne naškodi analizi svog pacijenta. Zacelo mnogo više nego što to tvrde naše poglavice! Neću reći ništa više na ovu temu, ali ona ima svoje mesto na ovom seminaru na kom bih želela da preispitam stvarne prakse psihoanalitičara.
Podsećam na sledeće:
- Nema teorijskog odnosa. To kažem u analogiji s Lakanovim iskazom: „Nema seksualnog odnosa“, što ne znači da nema seksualne veze. To znači da nema odnosa koji bi se mogao napisati, nema jednoznačnosti. Dakle, što se nas tiče, rekla bih da s jedne strane postoji teorijski korpus koji liči na analitičke teorije, a s druge prakse, od kojih se svaka prvenstveno odnosi na neku posebnu teoriju. Postoje veze između teorijâ i praksi, ali retko kad postoji tačna saglasnost, a ponekad čak nalazimo i oprečnosti. To nipošto ne znači da su teorije beskorisne, čak i ne pomišljam na to! To znači da nema jedne teorije prakse. Takva se teorija razlikuje od one koja proizvodi pojmove.
- Ranije smo govorili o epistemološkom prekidu, između psihoanalize i psihijatrije na primer. To je istina na teorijskom nivou. Psihoanaliza je samostalna disciplina od vremena kad je Frojd formulisao njene fundamentalne pojmove, specifične za nju. Ali taj epistemološki prekid pripada zvaničnim i teorijskim diskursima. U praksama, postoji opstojnost, isprepletenost starih praksi. Tako je i u mnogim drugim oblastima. Ako je psihoanaliza i nastala s Frojdom, prakse staranja o duševnim patnjama su stare. Ove godine želela bih da se pozabavim trima pitanjima:
1) Odakle potičemo?
Da li je zaista postojao prekid između psihijatrijskih praksi XIX i XX veka, i psihoanalize? Zar se epistemološki prekid u suštini ne nalazi na nivou teorijskih diskursa? Kakav je stav psihoanalize u odnosu na psihijatriju juče i danas? Tendencija psihologizovanja sve više potiskuje psihoanalizu (u svakom slučaju, sliku psihoanalize) prema praksi izglađivanja običnih nesreća, a ludilo kao da prepušta psihijatrima. Da li je to neizbežno? Za ovo treba pogledati kakva su pomeranja postojala u odnosu na medicinu. Možda smo se pomerali da bismo se odvojili od nje, ili da bismo konstatovali da potpuno odvajanje nije poželjno… ili da je nemoguće? Tu se nameće potreba istorijskog pregleda.
2) Gde smo mi pred sadašnjim stanjem znanja i stanjem sveta?
S kojim „fragmentima diskursa“ gradimo, eksplicitno ili implicitno, naše svakodnevne prakse? Kažem fragmentima diskursa, što podrazumeva svaštarenje na osnovu više analitičkih filijacija. Takav je barem moj stav: tvrditi danas da se ima praksa koja nije svaštarenje, to je ništa manje nego održavati dogmatska uverenja, i to bez obzira na teoriju ili školu na koju se neko poziva. To, isto tako, znači poricati klinička i teorijska otkrića drugih škola. Druga krajnost jeste odbacivanje svake teorijske misli i povlačenje u prakse čistog saučestvovanja koje je uvelo naše doba. Poslednji prošlogodišnji seminar završila sam podsećanjem na tri klinike:
– Na Frojdovu kliniku usmerenu na sukob nagona, isto kao i na kliniku Melani Klajn koja je usmerena na sukob između unutrašnjih objekata: na unutarpsihičke sukobe.
- Na kliniku Ferencija i Vinikota, usmerenu na slabosti objekta: na obnavljanje međupsihičkih veza.
- Na Lakanovu kliniku, usmerenu na događaj i pretpostavku želje Subjekta. O tome ću kasnije opširnije. Ovo podsećanje je zasad dovoljno da se uspostavi veza s prethodnim seminarima.
Na osnovu toga, šta manje-više drži vodu u pristupu tom patosu čije se izražavanje promenilo s vremenom? S kojim praksama i kojim instrumentima mišljenja možemo danas nastaviti psihoanalizu?
3) Kuda idemo?
Čini mi se da je važno ne zatvarati se pred novim i uzbudljivim saznanjima neuronauka. U psihoanalizi nema neke velike novine, a ipak sam ubeđena da su današnji analitičari, većinom, postali bolji terapeuti od svojih prethodnika. Dogodila se evolucija, pogotovu posle uzimanja u obzir kontratransfera i manje rigidnosti dispozitiva. Ove promene nisu potekle iz teorijskih stavova, one potiču od pritiska „baze“ i od teškoća na koje se nailazi u praksi, a koje uglavnom nastaju iz teškoća današnjeg života. Inače, upravo se kroz interakciju i dogodila evolucija koja se odražava u teorijskom istraživanju. Danas se u oblasti neuronauka dešavaju velika otkrića. Mozak kao organ počinje da biva manje tajanstven nego ranije. Analitičari danas baš i nisu inventivni u ravni teorije, iako se upravo menjaju u ravni svojih praksi, što ne može ostati bez dejstva na teoriju dugoročno gledano, inače sleduje otvorena kapitulacija. Frojd je uvek želeo da svoje hipoteze o metapsihologiji postavi na biološke temelje. Godine 1913, u Interesovanju psihoanalize za nepsihološke oblasti, on kaže:
„Biću zadovoljan ako je ovih nekoliko primedbi skrenulo pažnju na važnost psihoanalize kao posrednice između biologije i psihologije.“
Velik broj njegovih hipoteza (njegova mitologija nagona, posebno) zasnivao se na biološkim saznanjima njegovog doba. Nedostatak saznanja on je zamenio s nekoliko hipoteza i naslućivanja. Ispostavlja se da njegova naslućivanja i izvestan broj njegovih spekulacija (naročito na njegovim počecima, u prepisci s Vilhelmom Flisom i u Tumačenju snova) nisu neusaglasiva sa skorašnjim datostima neurobiologije, a izazivaju još i divljenje sadašnjih naučnika. Većina (rekla bih i oni najbolji, kao što su Damasio ili Edelman) vrlo su pomno čitali Frojda, dok se obrnuto ne može tvrditi: analitičari su, u celini gledano, vrlo zatvoreni za neuronauke. Mislim da možemo mnogo da dobijemo ako se budemo držali te struje i održavali dijalog sa srodnim naukama, računajući tu i prihvatanje nekoliko revizija analitičkih teorija u svetlu novih datosti. To bi moglo otvoriti put novim hipotezama u psihoanalizi. Specifičnost analize ne bi time bila nimalo oštećena, naprotiv. Nijedna disciplina ne može da zameni niti da ponudi neko područje istraživanja ravno području analize, i to iz vrlo prostog razloga: specifičnost analize potiče od njenog dispozitiva: dve osobe koje razgovaraju s ciljem da postignu dejstvo reči jedne na psihičko i somatsko stanje druge. To dejstvo reči ne ograničava se na rečenu stvar, u njega treba uključiti i ono što se njime podrazumeva, što se kaže ili ne kaže: celokupno afektivno investiranje. Nijedna druga disciplina nema mogućnosti da istraži taj kolektivni prostor između-dva-tela, povezanih samo i jedino rečju, a koji u toj prilici postaje prostor nege. Nijedna druga disciplina ne proizvodi smisao na osnovu afekata i nesvesnog. Da, rekla sam afekata, u smislu „feeling“, osećanja. Prostor analizand-analitičar jeste kolektivni prostor, a u isti mah i osobito privatan i jedinstven prostor. U tome se analiza razlikuje kako od medicine, tako i od drugih terapija: u tom prostoru između-dva-tela u stanju susreta odigrava se – i analitičar mora voditi računa o tome – zajedništvo generacija, zajedništvo socijalnog i političkog, s ciljem da se proizvedu psihički događaji-nosioci jednog smisla koji će za subjekta biti nov.
Eto, dakle, to su te tri teme kojima bih da se pozabavim u jednoj sasvim megalomanskoj viziji. Po sebi se razume da nisam sposobna za to, još manje u granicama pet seminara. Biću zadovoljna ako uspem da makar skiciram nekoliko linija i uspostavim jedan okvir mišljenja. Potom ću uraditi ono što mogu i svako će nastaviti svojim putem. Na svakome je, isto tako, i da dovrši razmatranje za svoj račun. Podsećam vas da ovo nije kurs, nego seminar, i tražim pravo na grešku.
EVO NASLEĐA
Koje je, dakle, posebno nasleđe analitičke prakse? Uzimanje nesvesnog u obzir? I mnoge druge terapije vode danas računa o nesvesnom, doduše ne baš u frojdovskom smislu termina, ali ni mnogi analitičari ne drže se strogo tog smisla. Stoga mislim da to nije dovoljno. Ako postoji nešto što psihoanalizu čini specifičnom kao praksu, osim toga što predstavlja samostalno polje pojmova, onda je to transfer. Ne „postojanje“ transfera (transfer postoji i kad se ode lekaru), nego transfer kao poluga terapije i kao osnova jednog nesvesnog i svesnog procesa, kao mesto ponavljanja, koje uključuje kontratransfer, konstitutivni element veze. Neću da se zadržavam na tome, ranijih godina govorila sam o razlici između veze i trasfera: veza pripada ravni čulnog, transfer ravni natčulnog. Jedno se ne interpretira, drugo (za psihoanalitičara) postoji samo kroz interpretaciju.
Jedna prethodna primedba: ljudska se osećanja vrlo malo menjaju. Čitajte ljubavne pesme otpre hiljadu godina, otpre dve hiljade godina, iz civilizacija najudaljenijih od naše, razumećete ih, nisu se dogodile neke velike promene. Sasvim je malo izmena u tugi koja sledi za gubitkom nekog dragog bića, u radosti ljubavnog susreta ili u rađanju, ili pak u strahotama ljubomore… Uopšte uzev, naša snaga ili naše slabosti pred životnim iskušenjima nisu napredovale, ravan čulnoga relativno je postojana. Nešto se ne menja, a nešto se menja. Afekti se ne menjaju, ono što se menja to su sistemi kojima se objašnjavaju nevolje što ih afekti izazivaju. To povlači modifikaciju u podeli na normalno i patološko, što je u vezi sa promenom mentaliteta i institucija. U ravni natčulnog spram ravni čulnog ima ogromnih varijacija i njihova dodirna površina se menja. U čemu patos u svojim oblicima izražavanja, nazovimo ih simptomima, zavisi od tekućih načina objašnjavanja? Čak i ako su se simptomi promeni, osnova patnje se ne menja. Što se više eksplikativne teorije ljudske patnje pozivaju na nauku, to su više izložene periodičnom zastarevanju. Jer, svojstvo je nauke da menja paradigmu. Ovo vredi za svaku terapeutsku vezu, a još posebnije vredi za psihoanalizu, koja zavisi od kategorija naučnog mišljenja. No analiza nije samo eksplikativni sistem, jer ona ne postoji samo kao takva, nego i kao praksa. Stoga eksplikativni sistem mora biti efikasan kao instrument intervencije u procesu koji se naziva analitičkim lečenjem. A stvari se upravo tu kvare. Jer uopšte nije lako označiti ono što je efikasno, i od čega potiče neka promena, kad dođe do promene. Upravo to i jeste razlika između filozofije i analize. Zato mi i jeste zanimljivo kad se neko kao Damazio odjednom prikopča na Spinozu i ustvrdi da je Spinoza bio u pravu kad je afekt stavio u središte ljudske problematike. I da su poluge promene emocija i afekt, bez kojih nema ni najapstraktnijeg mišljenja. Isto vredi i za pamćenje, i upravo se tu povremeno vraćam svojoj žalopojci povodom Lakana: ah, zašto je izbacio afekt? Zbog jednog glupog rata, rizikuje da postane najofucaniji od svih analitičara, on, onako pametan… Otuda hitnost da se Lakan čita „drugačije“, da se ispovrte mesta u koja je sakrio afekt, a ima ih mnogo… Neki iskazi iz frojdovske teorije su zastareli. Opšte je poznato da je Frojd težio da svoju disciplinu postavi na naučnu osnovu, i da mu je važno bilo da ima biološku osnovu. Isto vredi i za Lakana: on je manje težio tome da sve diskurse zasnuje na biologiji ili neurologiji, nego tome da ih zasnuje na drugim diskursima koji pretenduju na naučnost, kao što su lingvistika, topologija i strukturalizam. A ove oblasti su i same doživele modifikacije. Što je nešto naučnije, to je i propadljivije. Ima i drugih ekstremnih stavova: tako Mišel Fuko (Foucault) ide čak dotle da ludilu poriče svaku fenomenološku specifičnost, i tvrdi da je ono čist proizvod institucija jednog doba. Prilično uznemirava kad vidimo kako se menjaju oblici ludila, ali ipak neću ići tako daleko kao Fuko… No počeću od njega.
Dakle: Odakle potičemo?… Od Frojda, svakako, ali i od psihijatrije. Psihoanaliza potiče iz psihijatrije. Psihijatrija potiče iz medicine, a medicina iz religije. Ovo je rečeno zbijeno i grubo, ali tako je. Dakle, i psihoanaliza potiče od religije. A tragovi su se zadržali.
Iako se to nekima ne dopada, mislim da u onome što pričamo moramo praviti razliku između nesreće i ludila. Ta razlika nije data jednom za svagda. Ono što je bilo ludilo juče, nije to nužno i danas. Izgleda da je čak i ludilo promenilo lice… A ipak, i ono ima svoje konstante. Ludilo je postojalo oduvek, ono što se izmenilo jesu njegovi sadržaji. Psihoterapije – ili bar ono što taj izraz pokriva kao prakse – malo govore o ludilu! Sve, ili gotovo sve one danas kao da daju veliko mesto boljem življenju (franc. mieux–vivre). To nije zanemarljivo, ali postoji jedna opasnost. Da li je slučajnost to što ponovo psihoanalitičari, nezavisno ili pored psihijatara, primaju ludake? Malo je analitičara obrazovano da prima shizofreničare, a vrlo malo analitičara luduje za paranoicima! Ali, takvi postoje, i ja i ne zamišljam neku psihoanalizu koja bi se ratosiljala pitanja ludila. Jedno je sigurno: sve više primamo osobe koje nisu više oni nekadašnji neurotičari. Danas se kaže „granični slučajevi“ (border-lines). Što da ne. Neću da vodim terminološki rat. U stvari, postoji čitava lepeza između muke življenja, osoba kojima muku nameće njihovo doba, i potvrđenog ludila, psihotičkog ludila, ljubavnih jada, narcističkih povreda, patoloških ljubomora, anoreksija, kriza anksioznosti… Nabrajam kako mi dođe…
Napusti li psihoanaliza ludilo, pojavljuje se jedna opasnost. Tim povodom podsećam vas na pismo objavljeno u listu Le Monde, upućeno Akoajerovoj komisiji za ne-psi (ne-psihoanaliza i ne-psihijatrija), koje je pozivalo: „Ostavite nam naše šarlatane“. U tom pismu potpisnici traže da im se ostavi mogućnost da izaberu nekog analitičara koji nije lekar. Hoće, na način humorističan i šarmantan, da im se ostavi slobodan izbor svojih „psi“, da s njima govore o svojim ljubavima, svojim strepnjama, i da njima odvode svoju decu. No pitanje ludila uopšte nije pomenuto. Zar oni nemaju psihotičnu decu? Ili to znači da ludilo mora ostati zabran lekara? A oni sami, jesu li zaštićeni od ludila? Ili se, naprosto, kad se podnosi peticija koja se pojavljuje u listu Le Monde, ne traže i potpisi šizika?
U vreme rata jedan broj teškoća nestaje, to znamo. Ludilo, pak, ne nestaje. Ono može da se promeni. Ima nesreća koje su nesreće doba mira, i analiza se tad čini kao luksuz. Što da ne? Treba li zato priželjkivati rat?
„Mir“ kažem u širokom smislu reči. U ekonomiji rata, teškog zadovoljavanja životnih potreba, najpre treba zadovoljiti elementarne potrebe. Nešto se u teškoćama iz vremena mira nekako čudno ublažava za vreme rata… Ubistvo je tamo napolju, ljubavne priče žive se u bilo kakvoj prilici, one su s one strane i dobra i zla.
A ludaci?
Pa lepo, baš „ludak“ od istine zahteva pomoć više negoli zadovoljenje svojih potreba, on je često više čovek nego čovek-prva-vrata-do-nas, hoću da kažem manje je životinja… Ludak se istinom bavi više nego potrebom, makar jednog dana pao na mestu mrtav od gladi i žeđi.
Ali isto tako postoje, i postojale su, i ekstremne situacije u kojima su neki, obični ljudi, odabrali, glupo što no kažu. etiku, moral, odabrali su da se prepuste smrti umesto da zadovoljavaju svoje elementarne potrebe, ljudi koji uopšte nisu bili ludaci. Upravo nam ekstremne situacije daju granice našeg rezonovanja, uvek elementarne, suviše elementarne. Ako insistiram na tome da analiza ne sme da napusti pitanje ludila, to je zato što ona ne može da porekne svoje poreklo, niti da se otrese najosetljivijeg barometra stanja nekog doba.
PITANJE MOĆI
Da li je slučajno to što se sadašnji trenutak sudbine koja čeka psihoanalizu ili, bolje rečeno psihoanalitičare, odigrava preko pitanja psihoterapeuta, preko suviška psihoterapeuta, preko nesavladive lepeze psihoterapeuta i onoga što sve to predstavlja, a predstavlja sve veće pomeranje terapeutske moći van polja medicine? Jer, zaista je posredi moć. Uprkos plemenitim dušama. Čim postanemo čuvari nečijeg poverenja, pojavljuje se moć Mesto moći je tamo gde se upravo prepustilo neko telo, iako zvanično ne lečimo telo. Ali ovde ne želim da ograničim svoju nameru na pitanje jednog novinarskog sadašnjeg trenutka. Za to postoje druga mesta. Htela bih da se vratim pitanjima kojima se novine ne bave.
DIGRESIJA PREKO MIŠELA FUKOA
Od umobolnika (l’aliéné) do analizanda
Seminar Mišela Fukoa „Psihijatarska moć“ (« Le pouvoir psychiatrique »,1973-74) pojavio se pre dva meseca. Čitala sam ga. I ponovo otkrila čudesnu inteligenciju Fukoa, čak i kad „preteruje“ ili bezočno vuče stvari prema samo njemu svojstvenoj racionalnosti. Nema veze. Mnogo se nauči. Pokazaću vam idući put kako on, polazeći od jednog kliničkog slučaja, iznova analizira taj slučaj, i kako bismo danas isti slučaj mogli iznova analizirati na sasvim drugačiji način. Posredi je scena zvana „ozdravljenje“.
Ali, najpre ovo: Fuko se opširno vraća odnosu između psihijatrije i medicine. Pokazuje kako se psihijatrija oslobodila medicine u jednom društvu suvereniteta, potom kako je postala zupčanik u jednom disciplinskom društvu.
On prvo opisuje različita krivudanja medicine i psihijatrije.
U početku beše kriza
Počinje objašnjenjem po čemu je pojam krize bio važan u medicini, pre dolaska anatomo-patologije. Kriza je tad pružala sve znake bolesti. Istina bolesti razotkrivala se kroz krizu. Kriza je omogućavala lekaru da shvati bolest, koja je znake za prepoznavanje odavala u krizi. Na primer, kriza osnovne groznice. Lekar je tumačio bolest na osnovu krize. A onda se, početkom XIX veka, pojavila patološka anatomija koja je dala mogućnost lokalizovanja neke ozlede, bolesti lokalizovane unutar tela. Tad medicini više nije potrebna kriza da bi učvrstila svoje znanje. Zahvaljujući patološkoj anatomiji, može se unutar tela lokalizovati stvarnost bolesti, što je omogućilo diferencijalnu dijagnostiku. Ono što je bilo (a i dalje je) važno u medicini, jeste diferencijalna dijagnostika. Kriza je postala beskorisna kao provera u kojoj je bolesnik sam proizvodio svoju istinu, dakle svoju bolest. Upravo je u tom trenutku psihijatrija počela da kasni. Jer, psihijatrija nije na raspolaganju imala znanje koje se moglo objektivizovati putem patološke anatomije. O sedištu ludila nije se znalo ništa. Tad se postavilo pitanje da li psihijatar i dalje može uživati povlasticu da bude lekar. Pretila mu je opasnost izbacivanja iz medicine. On je i dalje bio zavisan od onoga što proizvodi bolesnik, dok lekaru više nisu bila potrebna njegova proizvođenja, on je u njegovim organima tražio istinu medicine koja je postala objektivno proverljivo znanje.
Sa psihijatrijom nije bilo tako. Pitanje diferencijalne dijagnostike nije se moglo postaviti, ne još. Svakako, pravljene su klasifikacije, postojala je razlika između shizofrenije i melanholije, ali to su bili opisi, nisu bili validacije nekog objektivno proverljivog znanja. Jedino pravo pitanje za psihijatriju bilo je da li je nešto ludilo, ili nije ludilo. Bilo je to binarno pitanje: da li je ovaj bolesnik lud, ili nije lud? U medicini, to se takođe postavljalo, ali u umanjenom vidu, kod hipohonera na primer. Da li je on zaista bolestan ili nije? No to se pitanje postavljalo sasvim retko. U psihijatriji je to bilo binarno pitanje: ludilo, ili nije ludilo? Medicina se lokalizovala u telesne organe, ona se specijalizovala za njih. I tu je još jedna razlika u odnosu na psihijatriju XVIII i XIX veka: telo je odsutno. Doduše, i u njoj je bilo pokušaja, na primer opšta paraliza usled sifilisa, ali na glavno pitanje, pitanje čemu pripisati neku kategoriju halucinacija, nekog bunila, nekog glasa, nekog vida ponašanja, moglo se odgovoriti samo time da li je posredi ludilo ili ne, pošto se pomenuto nije moglo smestiti u telo. Uostalom i danas su zaostale posledice tih pitanja. Ukratko, u psihijatriji nije bilo diferencijalne dijagnostike, nego joj su joj bile neophodne apsolutna dijagnostika i odsutnost tela. Dakle, ono što je medicina mogla sebi da dopusti, da ukine „krizu“, psihijatrija nije mogla.
To što Fuko ističe jeste da je nekadašnju medicinsku krizu moderna medicina zamenila proverom istine (putem procedura verifikacije: verifikacije organskih oštećenja).
U nedostatku verifikacije, u nestotatku provere istine, psihijatrija je imala pribežište u proveri stvarnosti. Postoji, dakle, razdruženost provere istine: s jedne strane tehnike utvrđivanja istine u medicini, a s druge, u psihijatriji, provera stvarnosti. Lud ili nije lud? Zatvoriti ili ne zatvoriti? Jer, to je bilo pitanje. Moć psihijatra počivala je u njegovoj moći da zatvori nekoga. Tad će se kao odrednica razloga zatvaranja odigravati psihijatrijska intervencija.
„Zahtev ponovo upisati kao bolest, učiniti da motivi zahteva postoje kao simptomi bolesti, to je prvi zadatak psihijatrijske provere“,
kaže Mišel Fuko. Medicinsko znanje psihijatrije dokraja je povezano s njenom disciplinskom moći. Psihijatrijska provera sadržala je psihijatrovo znanje i njegovu moć, a i danas je to aktuelno u velikom broju slučajeva, u veštačenjima, recimo.
„Znači, u toj probi treba učiniti da kao medicinsko znanje postoji moć intervencije i disciplinska moć psihijatra.“
Za psihijatra nije postojala druga mogućnost da vrednuje svoju funkciju lekara. U XVII i XVIII veku, psihijatar je za zadatak imao, pre svega, da učini da funkcioniše jedno disciplinsko polje bez stvarnog medicinskog sadržaja, iako je medicinski bilo „obeleženo“ prisustvom lekara. To za medicinu nije bilo problematično sve do XIX veka, ali je postalo takvo s uzletom „naučne“ medicine. Tad je trebalo postići da čin psihijatra, psihijatrijsko zatvaranje, funkcioniše kao medicinska moć, jer je medicina dovodila psihijatriju u opasnost. Dakle, ludilo je postojalo kao stvarnost samom činjenicom zatvaranja, i samom tom činjenicom psihijatar je postojao kao lekar. Njegova se moć morala svaki put obnavljati putem zatvaranja. Time Fuko stiže do sledećeg: psihijatar uživa ogromnu nad-moć zahvaljujući disciplinskom polju kakvo je azil, ali pošto zahvaljujući patološkoj anatomiji postoji i uzlet medicine, onda će bolesnik uživati nad-moć nad psihijatrom. Da bi vršio svoju moć i imao mesto lekara, psihijatar potpuno zavisi od proizvodnje znakova ludila. Vidimo važnost uloge histeričarke.
„Histeričarka, to je upravo ona koja kaže: samo zahvaljujući meni i tome što činiš sa mnom, što me zatvaraš, što mi prepisuješ lekove itd, to što činiš je medicinski čin, a ja ustoličujem lekara onoliko koliko te snabdevam simptomima.“
Nad-moć bolesnika ispod nad-moći lekara.
A tu se već ukopčava pitanje psihoanalize, jer njene utemeljiteljke upravo su histeričarke. Na ovo ću se vratiti kasnije. Zasad, nastavljam: Fuko izdvaja tri tehnike koje ustoličuju psihijatra kao lekara i čine da njegov zahtev funkcioniše kao simptom: ispitivanje, droga (lekovi, ali pre svega istinske droge) i hipnoza. Na tren ću ostaviti po strani drogu i hipnozu da bih se usredsredila na ispitivanje, jer u njemu nailazimo na mnoge preteče analitičke tehnike, iako smo navikli da srodstvo psihoanalize proučavamo uglavnom na osnovu hipnoze. Mislim da se treba vratiti još dalje, a to nam omogućuje Fukoov rad.
Ispitivanje
Saznajemo da su prihijatri izvodili vrlo obimna, vrlo podrobna ispitivanja predaka, u vreme kad nije bilo ni najmanjeg traga znanja o naslednosti, još manje o genetici. A ne verujem ni da su tražili transgeneracione traume! Sve je bilo brižljivo propisano, dosijei su držani vrlo uredno, a Fuko se pita zašto. On predlaže hipotezu po kojoj je to ispitivanje, taj korpus o precima, trebalo staviti nasuprot odsustvu tela, nepoznavanju organskih supstrata mentalne bolesti. Što manje tela, to više korpusa? Istorija i geografija, ili istorija umesto geografije? Da li je psihoanaliza i ne znajući zauzela mesto psihijatrije?
Postoji i razmimoilaženje između čiste psihoanalize i psihoterpijâ u kojima „postoji telo“, bilo da ga dodirujemo, bilo da ga teramo da se izrazi… I u kojima prećutno priznajemo jedno sećanje tela koje zaobilazi kognitivno i jezičko pamćenje.
Još jedna primedba koja bi trebalo da nam posluži u današnjem raspetljavanju psihijatrije od psihoterapija koje praktikuju ne-lekari. Stavljanje tela na distancu putem analitičkog dispozitiva ne dešava se samo, i ne može se objasniti jedino opasnošću od erotizacije.
Telo ludog pojedinca, veli Mišel Fuko, zamenjeno je porodičnim telom koje se osluškuje kao bolesnik u svojim grananjima. Što pretpostavlja, prema Mišelu Fukou, da je bolest oduvek prethodila sebi samoj. Postoje preteče bolesti. Ali ti znaci još nisu bili i samo ludilo. Ispitivanja možemo razmatrati kao preteče analitičkog slušanja predznaka. Fukoovo objašnjenje je zanimljivo: zameniti odsustvo tela korpusom informacija o porodici u celini. Možemo li se pitati nije li, uprkos nemanju znanja o naslednim činiocima i uprkos nepoznavanju genetike, postojalo neko drugo znanje o genealoškom prenošenju? Neko drugo znanje koje bi prethodilo nauci? I da su psihijatri, kojih se još nije dočepala njihova sopstvena nauka, umeli da slušaju? Kao što se sluša neka arhaična istina? To ćemo brzo videti…
Danas, psihijatrija je počela da lokalizuje bolest u mozgu. Tek je počela… Ona se ponovo integriše u naučnu medicinu, jer preko neuronauka počinje da svoju praksu temelji na jednom organskom supstratu…
Danas mesto koje je psihijatrija imala u odnosu na naučnu medicinu XIX veka rizikuje da pripadne psihoanalizi. Osim što psihoanaliza poseduje sopstvene pojmove; ona pretenduje na to da bude samostalna disciplina, što nije bio slučaj s psihijatrijom XIX veka. Ali čini mi se da olako potcenjujemo njene medicinske i religijske korene. Ako psihoanaliza hoće da pretenduje na istinsku autonomiju, onda mora da povremeno iznova aktualizuje svoje pojmove u funkciji njihove terapeutske i naučne vrednosti. Inače, u opasnosti je da postane ropotarnica starih verovanja, zastarelih znanja koja su ipak zadržala svoju hipnotičku vrednost.
U analizi, ne izvodimo ispitivanje, nego predznake istražujemo drugim putevima.
PRIZNANJE
Vraćam se Fukou. On veli da ispitivanje za cilj ima pre svega dobijanje priznanja. Centralnog priznanja, veli Mišel Fuko.
„Treba postići da ispitivani subjekt ne samo prizna postojanje tog delirantnog žarišta, nego da ga istinski aktualizuje unutar ispitivanja.“
Aktualizovanje putem priznanja: „Da, ja čujem glasove, da ja imam halucinacije, da ja sam Napoleon.“
Zaustaviti simptom u prvom licu i, dalje, izazvati samu krizu, halucinaciju, histeričnu krizu ovde i sada. To vas ni na šta ne podseća? Ono što se na kraju podrazumeva, jeste da ako ludilo kažemo, onda smo ga se ratosiljali. Stoga je važno reći svoje ludilo u prvom licu i, po mogućnosti, ponovo odigrati krizu u ovde i sada.
Zatvoreni pojedinac time je prepoznat kao bolesnik, a pojedinac koji zatvara postaje samim tim lekar. Jer psihijatar, da bi zaslužio svoje mesto lekara, da bi bio priznat kao lekar, mora imati moć da zatvori bolesnika. Dobijanje priznanja, a naročito proizvođenje krize ludila u ovde i sada podseća na početak analize, na doba katarze. Osim toga, velik broj sadašnjih tehnika, kao što su emocionalne terapije, rebirth, primalni krik i mnogi drugi tipovi terapije, imaju za cilj proizvodnju krize i oživljavanje traume ne bi li to bilo terapeutsko po sebi.
Mišel Fuko tad podseća na dvostruku analogiju između religijskog priznanja koje pomaže oproštaju (ko prizna, pola mu se prašta) i medicinske krize koja, putem iskašljavanja, lučenja, groznice, čini da iziđu nezdrave supstance. Ovde vidite dvostruki koren psihoanalize, medicinski preko krize i oživljavanja, i religijski preko priznanja. Posle katarze, Frojd više nije ciljao na poboljšanje putem ponavljanja krize nego je, preko uklanjanja potisnutog, ciljao na uzrok bolesti, koju je smeštao unutar tela, ne kao anatomski lokalizovanu, nego kao nešto u jednom psihičkom aparatu u kom postoje tri instance (Id, Ego i Superego). Psihoanaliza je i nastala iz traganja za uzrokom, kad je napušteno poboljšavanje simptoma dobijeno katarzom i priznanjem. Vratiću se na tu razliku, jer ona implicira razliku u znanjima.
Ali ima i više: vrlo me je zabavilo kad sam čitala o primeni ispitivanja ćutanjem! To je izum jednog svojevremeno vrlo poznatog psihihatra, nekog po imenu Lere (Leuret).
„Ne reći bolesniku ništa, čekati da on progovori, pustiti ga ka kaže šta hoće“ [jer, po Lereu] to je jedini, ili u svakom slučaju najbolji način da se stigne upravo do žarišnog priznanja ludila.“ (u Moralni tretman ludila, 1838, naveo Mišel Fuko u « Psihijatarska moć », str, 279).
To je delo bilo vrlo poznato i zamišljamo da ga je poznavao i Frojd. Ni Lakanu, koji je imao odličnu psihijatrijsku kulturu, verovatno nije bilo nepoznato. Lakan se nikad nije pozivao ni na kog drugog učitelja osim na jednog psihijatra: Kleramboa (Clérambault). No ispitivanje čutanjem se u Frojdovoj praksi pojavilo vrlo kasno. Ne mislim da se on njime nadahnuo neposredno. Mislim, jednostavno, da se različite tehnike prenose posredno, ispod žita, i da nikad nema istinskog prekida između starih praksi i onih koje smatramo modernima. U praksama postoje privrženosti. Po mom mišljenju, velik broj imperativa u analitičkom dispozitivu dolaze nam iz psihijatrije i, dalje od nje, iz religije. Toga se nismo dokraja otarasili. Pitanje je čak i da li treba da se otarasimo. Kao što vidite, u praksama je malo stvari izmišljeno, stvari su naprosto reorganizovane. Treba dodati jedno veliko poglavlje, o kom Fuko jedva da govori na tom seminaru (i s razlogom, on proučava psihijatriju unutar azila), a to je pitanje novca. A ovde su prakse sujeverja prenete u analizu. Ali za to valja izići iz azila i stupiti u trgovačko društvo.
Mišel Fuko načinje pitanje istine. Koje istine? On razmatra dve vrste istine: prvu, koja nas navodi da kažemo ovo je istinito ili ovo je lažno. Onu koja nas zanima kad hoćemo da znamo da li je posredi bila „stvarnost“ ili fantazam, onu koja bi se u normalnim prilikama mogao verifikovati putem provere istine. Druga vrsta, koji ne ide preko istinitog ili lažnog, ona je koji pripada iskri, misli-munji, Einfall-u. A Fuko ih poredi i ulazi im u trag.
U stvari, to što Fuko naziva istinom istovremeno je i provera stvarnosti (istinito ili neistinito u smislu i kom se nešto dogodilo ili se nije dogodilo), i dva tipa mišljenja. Mišljenje-munja i kognitivno mišljenje.
DVE ISTINE
Mišel Fuko dakle tvrdi da postoje dve vrste istine. Kako se postavlja pitanje istine? Mogućno je, kaže Mišel Fuko, da ga je postavio ludak sam. Ludak, ispitivan, hipnotisan, magnetizovan, drogiran, možda je sam postavio pitanje istine. Kroz sve te manipulacije lako vidimo da se tu postavlja pitanje „istine“ kao realnosti. Mišel Fuko tad otvara zagradu koja me je osobito zainteresovala, a videćete i zašto.
On kaže da postoje dva stava istine: dakle, nije posredi iskaz jednog subjekta, nego proizvodnja diskursa.
1. Naučno znanje pretpostavlja, prema Mišelu Fukou, da istina postoji svuda i u svakom trenutku. Da bi se uhvatila potrebni su instrumenti, ali istina je tu, skrivena, zapretena, i treba je otkriti. Za naučnu praksu istina postoji uvek, negde. Fuko se koristi jednom lepom slikom kad kaže da za nauku istina prolazi celim svetom, da se nikad ne prekida. Ukratko, postoji jedno realno (on ne upotrebljava tu reč) koje čeka da bude uhvaćeno. U istini nema rupa, u očima naučnika ona je univerzalna. Analiza krvi je ista na svim geografskim širinama, kosmos je isti, molekul vode takođe. Osim toga, u toj vrsti istine nema osobe koja bi bila posebno kvalifikovana da je iskaže. Pod uslovom da poseduje tehnologiju demonstracije, svako može da je iskaže. Dodajem, dakle, da svako može postati naučnik ako je studirao ono što treba i nabavio tehnologiju demonstracije kakva se zahteva u njegovoj oblasti. Tu imamo validaciju putem tehnologije. To je ono što se danas naziva naučnim stavom.
2. Osim toga, i dalje prema Fukou, postoji i drugi tip istine, jedan arhaičniji stav istine koji je postepeno prekrila tehnologija demonstracije. Taj drugi stav istine, stariji ali koji se i dalje sreće, ne iskrsava svuda kao demonstrativna istina, on je diskontinuiran, raštrkan, isprekidan. Događa se na određenim mestima, a posebno ima svoje agense, svoje povlašćene nosioce. Tako proročanstvo kaže jednu istinu u Delfima, a to se razlikuje od onoga što kaže proročanstvo boga koji isceljuje u Epidaurusu i nigde drugde. To je istina koja ima svoje glasnike i koja se razlikuje od mesta do mesta.
Ali ona nije svojstvena proročanstvima, bogovima.
Ta druga istina, diskontinuirana, manifestovala se u krizama stare medicine i u psihoanalitičkoj krizi XIX veka. Istina bolesti pojavljivala se u trenutku krize. Ona danas nastavlja, prema nekima, da se manifestuje u „krizama“ kakve su delirijum ili epileptička kriza (up. Lucien Mélèse, „kriza se razlikuje od simptoma“), ili pak u emocionalnim eksplozijama. U alhemiji, ona je isto tako kratkotrajna, „prolazi poput munje“, veli Fuko. Ta arhaična istina povezana je s prilikom, ona je kairos (der Zufall), valja je umeti uhvatiti. Njeni su glasnici proroci, vrači, nedužni, slepci, mudraci, povlašćeni specijalisti.
Ona nije univerzalna. Posredi je „istina koja se proizvodi kao događaj“. Ovo valja dobro upamtiti, jer ćemo se vratiti na to. Po Fukou bi, dakle, postojale istina-demonstracija i istina-događaj. Ovu drugu Mišel Fuko naziva istinom-gromom, za razliku od istine-neba, univerzalno prisutne u vidu oblaka, koja ne zahteva da bude otkrivena. Istina naučnika otkriva se posredstvom instrumenata, istina-događaj se shvata u nekim prilikama, ona iziskuje ne neku metodu, nego neku strategiju, rituale.
„Odnos nije objekta prema subjektu, to je odnos šoka, bivamo ščepani, udareni, kao gromom ili munjom. Dodajem da ona nije dostupna svima, ni u svakom trenutku.“
Kao analitičari, u dobrom smo položaju da to razumemo. Fuko tu bukvalno govori o istini nesvesnog. Sklonoj kidanju, povremenoj. Sve onako kao što sam vam pričala govoreći o osvetljenju i misli-munji. Nije dovoljno hteti tu istinu. Znamo da u analizi možemo da pravimo konstrukcije i demonstracije, ali najdelotvornija istina manifestuje se na takav kidanju sklon način, te neki, više i bolje od drugih, umeju da je izazovu i prime. Tehnike analize i sve vrste psihoterapija mogu se naučiti, a ipak ima analitičara koji su darovitiji od ostalih, te se pred takvim munjevitim manifestacijama ne drži nikakvo demokratsko načelo. Niti ima oblikovanog obrazovanja. Samo što ja ne govorim u smislu istine nego mišljenja (mišljenje-munja, kognitivno mišljenje). Ako teorija psihoanalize teži da se pridruži ostalim naučnim teorijama i pripada demonstrativnoj istini, primena te teorije, analitička praska, pripada velikim delom onoj drugoj istini, istini-događaju. Sećate se šta sam pričala povodom mišljenja-munje. Insight, kako kažu Englezi: na francuskom nema prave reči da označi frojdovski Einfall, naročito nema slobodne asocijacije, nego pre varnice. No vi ćete u tome prepoznati manifestaciju rastavljanja od primarnog procesa i od imanentnog proizvoda aktivnosti nesvesnog mišljenja koje je bilo povod stavu istine daleko pre analize. Ali vidite, isto tako, i kako se ona ukorenjuje u religijsku i magijsku oblast. Praksa prima istinu-munju, događaj, a teorija proizvodi demonstrativnu istinu. Treba napraviti teoriju istine-munje, koja se razlikuje od teorije demonstrativnih istina.
Isto tako, može se reći da se obrazovanje psihoanalitičara ne može zadovoljiti naučnim obrazovanjem. Mi smo jednako u srodstvu i sa glasnicima, vračima, predskazivačkom rečju. Istovremeno, obavezni smo da imamo što je mogućno širu naučnu kulturu.
Sa neuronaukama psihijatrija je konačno našla mesto u nauci, prepustivši psihoanalizi mesto koje je nekad zauzimala ona sama. A psihoanalitičarima nije do toga da ga zauzmu jer društvo im, daleko od toga da hoće da ih odstrani, nudi izvrsno mesto: mesto da kažu šta je normalno a šta nenormalno, ne u poretku realnog nego u poretku društvenog i morala. Moć, političari, zahtevaju od analitičara da u kontroli nad pojedincem od strane društva, u njegovoj normalizaciji, učestvuju ne toliko putem svoje terapeutske prakse s pacijentom, koliko putem društvene i medijske uloge koju im daje društvo.
Analitičari koji govore na radiju, na televiziji, ma koliko bili predostrožni, obavljaju taj rad normalizacije.
Pre nekoliko dana čula sam jednu analitičarku na stanici France-Info kako daje mišljenje povodom nekog oca koji nije umeo da se igra sa svojim detetom i koji se uznemirio zbog toga: odgovorila mu je vrlo dobro, nema se šta prigovoriti sadržaju njenog odgovora, koji je kipeo od zdrave pameti. Ali ona se tad izjasnila o onome što je normalno i onome što nije: „Može neko biti dobar otac i kad ne ume da se igra“, pa je dodala: „Nema sumnje, kad je on bio mali, ni njegov otac nije umeo da se igra s njim,“ U tome postoji čitava jedna ideologija, i nije važno da li je to istina ili ne. Analitičarka je upravo izrekla šta je dobro a šta zlo, šta je normalno a šta patološko, šta je dobar otac a šta nije dobar otac, a, naobaška, uvela je jednu pseudoanalitičku uzročnost koja je zapravo edukativna, jer gubi svu svoju jedinstvenost: ako taj čovek ne ume da se igra sa svojim sinom, to je verovatno zato što ni njegov otac nije umeo da se igra s njim… Takva vrsta iskaza dramatična je, njihova glupost jadna. To nema nikakve veze s teorijskom generalizacijom. To je čista ideologija. To je ubacivanje nemira da ni sin neće umeti da se igra kad on bude otac! Ništa od toga nije rečeno, ali uzročnost leži u osnovi tog diskursa, i on je sve osim onoga što bi analiza trebalo da bude.
« Psi » (psihoanalitičari i psihoterapeuti) su svuda i može se reći da su zauzeli mesto koje su nekad imali psihijatri XIX veka. Pokazuje se da normalizacija i kontrola više ne prolaze kroz zatvaranje, nego kroz petlju od France-Infoa do televizije i natrag. Ti su iskazi dramatični zato što su normativni, a psihoanaliza u tom slučaju zauzima mesto koje je upražnjeno ostavila psihijatrija XIX veka, kako nam je to predstavio Mišel Fuko.
Završavam za danas a sledeći put pozabaviću se specifičnijim analitičkim pitanjima.